Ovo bakterijsko oboljenje se smatra najznačajnijom bolešću kupusnjača koja napada sve gajene Brassicaceae vrste (kupus, keleraba, karfiol…), a prisutna je i na korovima iz ove familije. Rasprostranjena je širom sveta, gde god se kupusnjače gaje. Evropskog je porekla, ali je prvi put opisana u Americi krajem XIX veka. Napada sve razvojne stadijume biljke, a njenom razvoju pogoduje vlažno i toplo vreme. U pitanju je sudovni parazit koji svojim destruktivnim dejstvom na biljno tkivo omogućava pristup i sekundarnim parazitima što može biti od velikog značaja za vreme skladištenja i čuvanja glavica tokom zime. Budući da do infekcije može doći kako tokom vegetacije, tako i tokom transporta i čuvanja glavica, a pošto je na našem terenu najzastupljenija jesenja proizvodnja kupusa, potrebno je skrenuti pažnju na ovo značajno oboljenje.
Simptomi su karakteristični i podrazumevaju prisustvo “V” zona na obodu listova koje su najpre hlorotične a kasnije postaju nekrotične i potamne. Drugi karakteristični simptom je crnilo nerava. Simptomatološku sliku upotpunju i pojave ne tako karakteristične samo za ovu bolest, kao što su uvenuće biljke, kržljavost i trulež stabljike.
Do pomenutih simptoma dolazi usled patofizioloških procesa koji započinju momentom infekcije, odnosno ulaskom patogena u biljku što se u slučaju ove bolesti dešava kroz hidatode (otvori na listu kroz koje biljka izbacuje suvišnu vodu u slučaju povišene vazdušne vlage). Na taj način bakterija ima otvoren put u sprovodne snopiće odakle sistemično zaražava biljku. Tako dospeva do mladog tkiva i lišća (otuda “V” oblik hloroze na lišću) pa konačno i do semena, iz kojeg niče biljčica sistemično zaražena. Zaraženi rasad uvene, a inficirane mlade biljke smekšaju i trule. Alternativni putevi ulaska bakterije su mehanička oštećenja nastala od insekata ili na drugi način, kao i preko stoma.
Kad se patogen razmnoži u sprovodnim sudovima biljke domaćina, zahvaljujući toksinima i svojoj sposobnosti da razlaže ćelijski zid, dovodi do zakrčenja sprovodnih snopića i posledično onemogućava normalno kretanje vode i asimilata kroz biljku. To se vizuelno manifestuje kao simptom nekroze nerava i okolnog tkiva. Ovom simptomu bolest duguje svoj naziv. Zbog prisustva patogena u stablu i korenu, obolele biljke se slabije razvijaju i postaju kržljave a u slučaju da se ne osuše, može se desiti da ne formiraju glavicu. Na poprečnom preseku glavice, stabla i korena uočava se mrka ili crna boja sudova uz prisustvo bakterijskog eksudata. Na preseku glavice vidi se zdrav, neoštećen centralni deo i zaraženi periferni,tamniji deo.
Oštećenja koja ova bakterija načini na biljci služe kao ulaz za sekundarne patogene truleži, kakva je Erwinia carotovora. Ponekad su posledice infekcije sekundarnim parazitima štetnije od uticaja primarnog patogena. U slučaju naknadne pojave vlažne truleži kod kupusa, glavice se pretvaraju u sluzavu crnu masu neugodnog mirisa.
Ozbiljnost simptoma zavisi od vrste kupusnjača, sorte, ali i od rase ovog patogena (rase se razlikuju po agresivnosti i virulentnosti).
Izvor inokuluma je zaraženo seme i zemljište, odnosno biljni ostaci. U zemljištu se bakterija zadržava do tri godine, ako je u njemu prisutan inficirani biljni materijal. Bolest se širi kišnim kapima, navodnjavanjem, alatom, vetrom i insektima. Kad je o insektima reč, oni nisu značajni samo kao štetočine koje pričinjavaju mehanička oštećenja pa time doprinose pojavi infekcije, već i kao direktni prenosioci. Tu spadaju vaši, poput pepeljaste kupusne vaši (Brevicoryne brassicae). Širenju pomažu i puževi golaći. Vlažni uslovi favorizuju razvoj bolesti jer je slobodna voda neophodna za infekciju budući da se infekcija vrši kroz hidatode. Tada biljka nije u stanju da vrši transpiraciju pa se kroz ove pore oslobađa viška vode. U ovim uslovima bakterija je prisutna u kapima koje nastaju kao produkt gutacije zaražene biljke. Takve kapi se na gore opisane načine lako i brzo rašire na okolne biljke te mogu za kratko vreme vrlo efikasno inficirati veliki broj biljaka. U toj činjenici leži jedan od razloga zašto je borba protiv ove bolesti kompleksna. Poseban problem predstavlja i pojava uočljivih simptoma relativno kasno, tokom leta kada toplo vreme takođe odgovara razvoju baketrije. Zbog svega navedenog borba protiv ovog patogena ne može biti oslonjena samo na hemijske mere. Osim onih na bazi bakra, ne postoje preparati koji bi se mogli koristiti u cilju kontrole Xanthomonas campestris pv. campestris.
Preventine mere su ključne a one podrazumevaju korišćenje zdravstveno ispravnog semena i rasada, suzbijanje insekata i puževa, poštovanje plodoreda (3-5 godina), uklanjanje biljnih ostataka sa parcele, suzbijanje korova iz familije Brassicaceae, higijenske mere, a postoje i određene sorte kupusa koje su otporne ili tolerantne (Bravo, Ramada…). Termički (topla voda temperature 50˚C u trajanju od 30 minuta) ili hemijski tretman semena (natrijum-hipohlorit, vodonik peroksid) pruža odgovarajuću zaštitu, mada se u tu svrhu koriste i antibiotici koji su na našem tržištu zabranjeni, samostalno ili u kombinaciji sa kaptanom. Svakako se preporučuje odstranjivanje i uništavanje biljaka sa simptomima ove bolesti. U proizvodnji rasada vršiti dezinfekciju supstrata u lejama ili umesto supstrata koristiti zemljište sa površina na kojima kupusnjače nisu bile prisutne bar pet godina. Za đubenje parcela na kojima se planira gajenje kupusa ne koristiti stajnjak koji potiče od životinja hranjenih obolelim biljkama jer bakterije zadržavaju vitalnost iako su prošle kroz životinjski probavni trakt. Intenzitet zaraze bakterijom X. c. pv. campestris je smanjen u slučaju đubrenja kalijumovim i fosfornim đubrivima.