Ova gljiva se razvija na svim nadzemnim delovima biljke: na listu, mladom stablu i cvetnim delovima. Na zaraženim biljnim delovima se, pojedinačno ili u grupama, javljaju simptomi u vidu plikova ili pustula. Pustule se razvijaju ispod epidermisa i usled formiranja sporangija dolazi do potiskivanja epidermisa i do njegovog ispupčavanja. Usled pritiska konidija u sorusu, epidermis puca i dolazi do oslobađanja bele prašne mase sačinjene od spora ove gljive, zbog čega je bolest dobila naziv “bela rđa“.
Najveće štete nastaju na semenskom usevu, naročito ukoliko dođe do sistemične zaraze cvetne drške i ostalih delova cveta. Cvetna drška se uvija, deformiše i hipertrofira. Usled prisustva bolesti na zaraženim cvastima cvetovi ostaju sterili, a ukoliko dođe do formiranja zrna ona su štura. Na napadnutim cvetnim delovima vidljivi su beli sorusi.
Na renu, simptomi bolesti javljaju se na kruni, rozeti, korenu i listu. Ako se infekcija javi rano, zahvata i izdanke, sistemično se širi, pa se javljaju pustule na svim nadzemnim delovima. Usled velikog broja pustula na listovima dolazi do njihovog sušenja.
Bela rđa je obligatni parazit. U prirodi, ova gljiva se održava u obliku oospora ili kao micelija u živim biljnim delovima, na renu i korovskoj biljci hoću-neću (Capsella bursa-pastoris). Razvoju i širenju ove bolesti više pogoduju vlažno i hladno, nego suvo i toplo vreme.
U cilju suzbijanja ovog patogena veoma su važne preventivne mere koje podrazumevaju zaoravanje zaraženih biljnih ostataka, suzbijanje korova domaćina ove gljive (hoću-neću - Capsella bursa-pastoris), višegodišnji plodored, izbegavanje sadnje rena u blizini kupusa, uništavanje lisne mase rena pre vađenja korena, potapanje reznica rena vodu na 44 ֯C u trajanju od 10 minuta. U slučaju pojave simptoma bele rđe na listovima, prema standardu Evropske organizacije za zaštitu bilja (EPPO) PP 2/7(1) u cilju zaštite lisne mase, mogu se primeniti hemijske mere zaštite nekim od fungicida na bazi aktivne materije metalaksil.